untitled (5076)

Rani život Henrija Matisa

Henri Matis je došao na svet 31. decembra 1869. godine u kući tkalačkog u ulici rue du Chêne Arnaud. Ova mala kuća u Le Cateau-Cambrésis, u Francuskoj, bila je polazna tačka za život koji će se na kraju udaljiti daleko od tišine departmana Nord. Bio je najstariji sin bogatog trgovca žitom, rođen u porodici koja se bavila stabilnim, praktičnim trgovinskim poslom zemlje. Njegove rane godine provedene su u Bohain-en-Vermandois, u Pikardiji, u mestu gde su ritmove života diktirali godišnja doba i potrebe porodičnog biznisa.

Okruženje u kojem je odrastao bilo je daleko od umetničkog ateljea. Rastući u regionu Pikardije, bio je okružen svakodnevnim praktičnim stvarima trgovinskog domaćinstva. U tim prvim godinama nije bilo nikakvih naznaka četkice ili pigmenta. Umesto toga, njegovo postojanje oblikirali su očekivanja porodice i miran, polako tekući život sina trgovca žitom u jednom severnom francuskom gradu.

Rano obrazovanje i pravne studije

Nakon završetka srednje škole, Matisse se preselio u Pariz kako bi studirao pravo. Proveo je vreme tamo 1887. godine, fokusirajući se na krute strukture pravne teorije. Ovaj period obeležio je tihi, disciplinovan rad koji je zahtevao život studenta u metropoli. Nije odmah pronašao svoj put ka umetničkom ateljeu, već je umesto toga krenuo putem profesionalne obuke koji je delovao potpuno udaljeno od platna.

Njegov život ga je na kraju vratio u Le Cateau-Cambrésis. Tamo je radio kao sudski administrator, noseći administrativni teret lokalnog pravnog sistema. Takođe je radio i kao advokatski službenik kod notara, u ulozi koja je zahtevala preciznost i stabilnu ruku. Te godine provedene su među dokumentima i službenim dužnostima, daleko od boja koje će kasnije prigrliti. Bio je čovek zakona pre nego što je postao čovek četkice.

Artističko obrazovanje i rani uticaji

Prelazak sa studija prava u umetnički studio zahtevao je formalno utemeljenje u klasičnim tradicijama Pariza. Henri Matis je upisao Akademiju Žulijan kako bi započeo ovaj proces, a kasnije se preselio u École Nationale des Beaux-Arts. Tokom tih godina, sedeo je u učionicama koje su vodili Vilim-Adolf Bugro i Gustav More. Ovi učitelji su mu pružili tehničku osnovu koja će kasnije služiti kao oslonac za njegove radikalne odstupanja od tradicije. Svoje vreme provodio je apsorbujući metode ovih instruktora, usvajajući disciplinu crteža i duboku strukturu forme.

Njegovo oko privlačila je tišina i sklad ranijih majstora. Pažljivo je proučavao dela koja su stvarali Žan-Batist-Simen Šardin, Nikola Pušen i Antoan Vato. Ovi umetnici nudili su drugačiji način gledanja na svet, onaj koji se fokusirao na aranžman objekata i težinu kompozicije. On je proučavao način na koji su oni manipulisali svetlošću i suptilnim teksturama svojih motiva. Taj period nije bio o iznenadnoj eksploziji boje, već o razumevanju temeljne logike dobro konstruisane slike. Kroz ta zapažanja, on je polako gradio sopstveni rečnik linije i oblika.

Otkriće boje i fauvizam

Preokret ka četkici počeo je u periodu tišine i nepokretnosti. Godine 1889, napad slepog creva primorao ga je na dugotrajni oporavak, i upravo je tokom tog prisilnog mirovanja čin slikanja prvi put duboko prožao njegovu dušu. Ono što je počelo kao jednostavan set umetničkih materijala koji mu je poklonila majka, pretvorilo se u potpuno novi način posmatranja sveta, koji je zamenio njegov raniji interes za pravo. Iz tišine oporavka, on je krenuo u potragu za novim vizuelnim jezikom, jeziku koji će na kraju prevazići sve tradicionalne metode koje je proučavao u Parizu.

Promena u njegovoj paleti boja nastupila je 1896. godine tokom posete ostrvu Bel Il. Tamo je upoznao australijskog slikara Džona Rasela, koji mu je otvorio vrata svetlosti impresionizma i ekspresivnog, snažnog nanošenja boje kakvo se sreće u delima Vinsenta van Goga. Ovi susreti su skinuli okove potrebi za prigušenim, zemljanim realizmom. Henri Matis je počeo da koristi boju kao direktan alat za izražavanje, dajući prednost nijansama koje reaguju na emociju, a ne na doslovni izgled subjekta. Do oko 1905. godine, ovaj pristup se kristalizovao u fauvistički pokret. On i mala grupa drugih umetnika koristili su intenzivne, nenaturalističke boje koje su šokirale one koji su bili naviknuti na suzdržanije, akademske stilove.

• Žena sa šeširom (1905)
• Radost života (1906)

Stil i umetničke tehnike

Njegove ruke kretale su se kroz mnoštvo različitih oblika i medija, neustaljivo istražujući granice izražavanja. Radio je kao crtač, grafičar i skulptor, često oblikujući glinu koja bi kasnije bila izlivena u bronzi. U svojim ranijim godinama, eksperimentisao je sa divizionističkom tehnikom, metodom koju je usvojio nakon čitanja eseja koji je napisao Pol Signak. Ovaj pristup omogućio mu je da gradi slojeve boje kroz jasne, odvojene poteze, umesto kroz klasično, glatko mešanje tonova.

Kako se njegova umetnička praksa menjala, tako su se menjali i njegovi alati. Prilikom rada na grafici, koristio je tehniku chine-collé kako bi stvorio slojeve materijala, dok je kasnije, prilikom stvaranja kolaža od isečenog papira, koristio proces šablona pochoir kako bi postigao specifične efekte. Ovi izbori svedoče o konstantnom preobražaju u načinu na koji je tretirao površinu svog dela, prelazeći sa preciznosti grafičkog printa na fizički čin sečenja i organizovanja oblika u prostoru.

• Zlatna ribica (1911)
• Luxe, Calme, et Volupté (1904)
• Kolo (1910)
• Plava golubica III (1952)

Kasne godine i radovi sa isecenim papirom

Godine 1941, dijagnoza karcinoma stomaka surovamente je promenila fizičke zahteve njegovog stvaralačkog procesa. Nakon dve velike operacije izveđene 1941. i 1942. godine, stajanje i slikanje pred slikarskim platnom postalo je postalo izuzetno teško i iscrpljujuće. Ipak, u tom izazovu, Henri Matis je pronašao potpuno nov, gotovo poetičan način izražavanja, koristeći makaze i obojeni papir. Ova tehnika, poznata kao kolaž od isecenog papira, omogućila mu je da manipuliše oblicima i bojama dok je sedeo, pretvarajući fizičko ograničenje u novu vrstu umetničke slobode. On bi oslikao velike listove papira, a zatim ih sekao u organske oblike, poput lišća ili ljudskih figura, stvarajući tako potpuno nove, dinamične kompozicije.

Ovi radovi su često ponovo preispitivali teme i motive iz njegovih ranih slika, ali su sada bili predstavljeni sa drugačijom vrstom strukturalne jasnoće i esencijalizmom. Godine 1947. objavio je knjigu pod naslovom Jazz, koja je bila proslavljena zahvaljujući ovim živopisnim kolažima od isecenog papira. Ovaj proces bio je način da nastavi svoje istraživanje forme i boje čak i kada mu je fizička snaga bila znatno ograničena. Fokus je bio na suptilnom odnosu između oblika i prostora koji ih okružuje, pronalazeći način da kroz jednostavnu radnju sečenja i ređanja artikuliše samu suštinu pokreta.

• Jazz (1947)
• Blue Nude III (1952)

Gde danas možete posetiti njegova remek-dela

Šetajući hodnicima Ermitaž muzeja u Sankt Peterburgu, možete pronaći njegova dela koja čuvaju ovu prestižnu kolekciju. To uključuje monumentalno delo iz 1909. godine, The Dance, koje je naručio jedan ruski kolekcionar. Prisustvo njegovih slika u muzeju Orse u Parizu omogućava nam da izbliza posmatramo način na koji je on, tokom svojih ranih godina u Parizu, vešto manipulisao bojom i formom.

U Njujorku, Muzej moderne umetnosti čuva nekoliko njegovih dela. Ova dela nude priliku da uvidimo kako se njegov stil transformisao kroz decenije. Slično tome, Nacionalna galerija u Londonu poseduje njegove slike, pružajući drugačiju perspektivu o njegovom umetničkom razvoju. Njegovo prisustvo u ovim institucijama omogućava tiho posmatranje načina na koji je koristio pigment kako bi definisao prostor.

• The Dance (1909)
• Goldfish (1911)
• Luxe, Calme, et Volupté (1904)